„Да не одустанемо” – Дан сећања на преминуле од сиде, 18. мај 2014.

Сећање на преминуле од AIDS-а (сиде) (International AIDS Candlelight Memorial) је једна од најстаријих и највећих мобилизационих кампања која има за циљ подизање свести у вези са HIV-ом и AIDS-ом на глобалном нивоу, а координисана је од стране Глобалног здравственог савета (Global Health Council). У мају месецу 1983. године неколико особа подстакнутих сопственим страхом, болом, гневом, губитком вољених и изолованошћу одлучило је да се прошета улицама Сан Франциска носећи паролу „Боримо се за сопствене животе”. Њима се тада прикључило још 10.000 људи који су лично или преко својих породица и пријатеља били суочени са тада мистериозном, али тешком и смртоносном болешћу.

Овогодишња, 31. кампања на глобалном нивоу посвећена сећању на преминуле од AIDS-а је, као и претходне године, координисана од стране особа које живе са HIV-ом кроз Глобалну мрежу особа које живе са HIV-ом (Global Network of People Living with HIV - GNP+), а обележава се 18. маја у више од стотину земаља пригодним манифестацијама које имају за циљ промовисање глобалне солидарности и заједничких акција у области HIV инфекције и AIDS-а.

Данас, када у свету више од 33 милиона особа живи са HIV-ом циљ ове кампање је да поред одавања почасти преминулима и едукације становништва о HIV-у и AIDS-у, утиче и на доносиоце одлука на  локалном и националном нивоу, односно да успостави дијалог у заједници о значају и начинима успешне превенције HIV инфекције, лечењу, нези и пружању подршке особама које живе са HIV-ом, али и стварању друштвеног окружења без стигматизације и дискриминације, дајући наду новим генерацијама.

У борби против стигме и дискриминације особа које живе с HIV-ом значајна је улога не само актуелне политике, законодавства и институција, већ и заједнице у целини. Стигма и дискриминација према особама које живе са HIV-ом у Србији и њихови узроци и последице прожимају све нивое/структуре друштва. Стигма и дискриминација су главна препрека у спровођењу превентивних активности, а једна од последица је мали број особа које се одлучују на тестирање на HIV.

У нашој земљи се под слоганом „ДА НЕ ОДУСТАНЕМО!” једанаести пут обележава овај меморијал у 29 градова  организовањем пригодних активности које су усмерене ка промоцији здравих стилова живота, едукацији и информисању о доступним услугама на локалу, препознавању и смањењу ризичног понашања, промоцији значаја правовременог тестирања на HIV праћеног саветовањем, као и поштовању људских права особа инфицираних HIV-ом на рад, образовање и лечење, односно смањењу стигме и дискриминације према особама које живе са HIV-ом и према другим вулнерабилним популацијама, а посебно младима, женама и децом. 

Од активности планиране су уличне манифестације са традиционалним паљењем свећа на црвеној траци у знак помена на преминуле од АIDS-а, промоција и пружање услуге саветовања и тестирања на HIV, едукативне радионице, конференције за новинаре, подела информативно-едукативног материјала и кондома, традиционални молебан који ће oдржати у Београду у просторијама Човекољубља, Добротворног фонда Српске православне цркве, хуманитарни концерт солиста београдске Опере под називом Вечна светлост музике, као и бројне друге активности.

Актуелна епидемиолошка ситуација у вези са HIV инфекцијом у Републици Србији крајем 2013. године

• Према подацима Института за јавно здравље Србије од 1984. до краја 2013. године у Републици Србији је регистрована 3001 особа инфицирана HIV-ом, од којих су 1692 особе оболеле од AIDS-а, док је 1159 особa инфицираних HIV-ом умрлo (1061 особа је умрла од AIDS-а).
• Почетком 2014. године у Србији су 1842 особе живеле са HIV-ом. Процењује се да још 1800 особа не зна да је инфицирано HIV-ом, односно процењена преваленција HIV инфекције у популацији узраста 15 и више година је мања од 0,1%.
• Број особа које живе са HIV-ом расте, с једне стране због значајно редукованог умирања услед примене високо делотворне комбиноване антиретровирусне терапије, а с друге стране због пораста броја новодијагностикованих особа инфицираних HIV-ом делом због већег броја особа тестираних на HIV.
• Од почетка епидемије, 1985. године, Београд је најтеже погођен HIV епидемијом (више од 70% свих регистрованих особа инфицираних HIV-ом), при чему је половина свих новооткривених особа инфицираних HIV-ом током 2013. године регистрована на територији града Београда.
• Највећи број особа се тестира у Београду (половина свих добровољних саветовања и тестирања на HIV током 2013. године је реализована у Београду – 4983 тестираних особа тј. 53%).
• Током 2013. године новооткривено је 147 особа инфицираних HIV-ом, при чему је 39 особа (26,5%) свој HIV позитиван статус сазнало у  стадијуму клинички манифестног AIDS-а, што је значајно мање у односу на 2002. годину (48%), а с друге стране 2013. године новооткривено је 77 особа без икаквих симптома или знакова HIV инфекције (52%). Међутим, међу новооткривеним особама инфицираним HIV-ом без иједног манифестног симптома или знака болести, а за које је пријављен број CD4 лимфоцита у тренутку дијагностиковања HIV инфекције (40 особа), трећина је имала број CD4 лимфоцита мањи од 350 ћелија/ml, односно две трећине је имало иницијални број CD4 лимфоцита мањи од 500 ћелија/ml, односно били у потреби за укључивањем на специфичну, комбиновану антиретровирусну терапију у складу са најновијим смерницама СЗО.
• Од 2002. године региструје се пораст учешћа младих узраста 15–29 година међу новодијагностикованим HIV позитивним особама (47% у 2008, односно 30% у 2013. према 22% током 2002. године).
• Према начину трансмисије више од половине свих новодијагностикованих HIV позитивних особа у 2013. години су мушкарци који су као ризик пријавили незаштићен сексуални контакт са другим мушкарцима (94 случаја тј. 64%), а следи незаштићен хетеросексуални контакт (21 случај тј. 14%), односно од  1994. године доминантан начин трансмисије HIV-а је сексуалним путем (графикон 1).

 Графикон 1. Учешће новодијагностикованих особа инфицираних HIV-ом у односу на начин трансмисије и годину дијагностиковања HIV инфекције, Република Србија, 1984–2013. године

• Током 2013. код 44 особе новорегистрована је клинички манифестна болест узрокована HIV-ом (АIDS или сида), при чему је 59% свих случајева  из Београда.
• Од 1992. године региструје се тренд опадања учешћа оболелих од AIDS-а међу инјектирајућим корисницима дроге (18% у 2013. години према 68% у 1991. години), а са друге стране уочава се јасан тренд пораста оболелих међу хетеросексуалцима и хомо/бисексуалцима са ризичним понашањем (57% у 2013. години у односу на 13% у 1991. години). Још увек висок проценат оболелих лица са непознатим начином трансмисије указује на потенцијалну слабост надзорног система, али и на висок степен стигматизације појединих начина понашања у нашој средини (21% регистрованих случајева у 2013. години).
• Међу свим регистрованим особама оболелим, односно умрлим од АIDS-а у периоду 1985–2013. година свака шеста особа је била узраста 15–29 година (15% оболелих од АIDS-а, и 15,5% умрлих од АIDS-а).
• У последњих неколико година регистровано је троструко мање младих узраста 20–29 година међу оболелима од АIDS-а (9% у 2013. години према 27% у 2010. години).

• Током 2013. године регистровано је осам смртних исхода од AIDS-а код особа мушког пола узраста 35–59 година унутар временског интервала од свега неколико дана до три месеца од тренутка дијагностиковања HIV позитивног статуса и терминалног стадијума HIV инфекције – AIDS-а (18% новооболелих од AIDS-а у 2013). Код преосталих 9 умрлих особа током 2013. AIDS је дијагностикован у периоду од 1997. до 2012. године.
• Од 17 особа умрлих од AIDS-а током 2013. године три су са територије Војводине (морталитет од 0,16/100.000), док је 59% регистровано на територији града Београда (10 случајева са морталитетом од 0,60/100.000).
• Највећи број умрлих од AIDS-а током 2013. регистрован је у узрасту 30–59 година (88% свих умрлих од AIDS-а, односно 15 случајева са узрасно-специфичним морталитетом од 0,49/100.000). У узрасној групи деце и младих до 29 година није било умрлих од AIDS-а током 2013. године, али су у периоду од 2009. до 2012. године регистроване три до пет особа узраста до 29 година умрлих од AIDS-а на годишњем нивоу.
• У односу на трансмисивну категорију највећи број умрлих регистрован је међу мушкарцима који имају сексуалне односе са мушкарцима (осам особа тј. 47%), а следе особе које су инјектирале дрогу (четири особе тј. 23%) и особе које су инфициране HIV-ом хетеросексуалним путем (две особе тј. 12%), док код троје умрлих није пријављен начин трансмисије HIV-а (18%).
• Дистрибуција оболелих од AIDS-а према полу у периоду 1985–2013. година показује да је мушкараца троструко више у односу на жене (1279:413 = 3,1:1), при чему је у 2013. години однос полова био 6,3:1 у корист мушкараца.  Сличан однос полова се региструје и међу умрлима од AIDS-а (кумулативно 814:247 = 3,3:1), при чему је у 2013. години однос полова је био 16:1 у корист мушкараца.
• Труднице инфициране HIV-ом имају могућност да правовременим укључивањем у свеобухватан програм превенције преноса HIV-а са мајке на дете роде здраво дете. Подаци добијени надзором указују да је у периоду од 2005. до 2013. регистровано десеторо деце која су HIV инфекцију добила од мајки које нису знале да су инфициране HIV-ом у односу на 28 деце у периоду 1993–2004. године.

Графикон 2. Број новодијагностикованих особа инфицираних HIV-ом, оболелих и умрлих од АIDS-а у Републици Србији, 1984–2013. године

Од 1997. године високо активна антиретровирусна терапија (HAART) је доступна и бесплатна у Републици Србији, тј. сви трошкови лечења иду на терет Републичког фонда за здравствено осигурање за све здравствене осигуранике којима је лечење индиковано. Од 2008. године лечење HIV инфекције је децентрализовано, односно реализује се у Институту за инфективне и тропске болести при Клиничком центру Србије у Београду, у Клиничком центру Војводине у Новом Саду, Клиничком центру у Нишу, а од 2009. године и у Клиничком центру у Крагујевцу. У периоду 2003–2013. година регистровано је скоро четвороструко повећање особа инфицираних HIV-ом на лечењу комбинованом антиретровирусном терапијом (близу 1200 особа крајем 2013. према 330 особа крајем 2003. године). Лечење особа инфицираних HIV-ом се спроводи у складу са ревидираним Националним водичем за терапију HIV инфекције који је усклађен са препорукама Европског удружења клиничара који се баве АIDS-ом и усвојен од стране Републичке комисије за борбу против HIV/АIDS-а крајем 2010. године. Од 1998. године, односно од увођења високо активне комбиноване антиретровирусне терапије у лечење HIV  инфекције, у Републици Србији се региструје значајан тренд пада оболевања и умирања од АIDS-а (графикон 2).

Доступност антиретровирусних лекова углавном је задовољавајућа, при чему се од краја 2013. године четири лека новије генерације за лечење пацијената код којих постоји резистенција HIV-а на антиретровирусне лекове налазе на листи лекова који се прописују и издају на терет средстава из обавезног здравственог осигурања (РФЗО), те се у потпуности могу реализовати усвојене националне препоруке за лечење HIV инфекције. Повремено се региструје проблем у вези са континуираном набавком тестова потребних за имунолошко и вирусолошко праћење тока HIV инфекције и успешности лечења у складу са усвојеним националним терапијским протоколом, што повећава трошкове лечења, а повећава и ризик за трансмисију HIV инфекције.

Процењује се да тренутно у нашој земљи око 1800 особа не зна да је инфицирано HIV-ом. Знајући да HIV инфекција може дуго протицати без икаквих знакова и симптома, једини начин да се открије јесте да се особа која је имала неки ризик тестира на HIV.

Наравно, да би свако тестирање на HIV требало да буде добровољно уз обавезно саветовање пре и после тестирања, а у циљу пружања правих и стручних информација неопходних особи да донесе одлуку да ли је прави тренутак за тестирање, али и да препозна ствaрни ризик тј. ризично понашање које је практиковала или које и даље упражњава, те да исто промени у циљу превенирања инфицирања HIV-ом у будућности. Такође, особе инфициране HIV-ом могу благовремено ући у програм праћења и контроле сопствене HIV инфекције, односно у програм лечења који даје одличне резултате како у свету тако и у нашој земљи, те је данас HIV инфекција хронично стање са којим се може квалитетно и дуго живети, уколико се лечење започне на време, пожељно у раним стадијумима HIV инфекције, и уколико се спроводи континуирано у складу са упутствима добијеним од лекара у циљу успешне контроле репликације HIV-а и опоравка нарушеног имунолошког система инфициране особе.

Као резултат многобројних едукативних кампања и подизања нивоа знања у општој популацији кроз бројне едукативне програме у школама и информације пласиране кроз масовне медије, региструје се смањење степена стигме и дискриминације према особама инфицираним HIV-ом.
Резултати истраживања о знању, ставовима и понашању грађана Србије у вези HIV инфекције и сиде из 2011. године охрабрују, јер када је у питању преношење HIV-а, већина грађана Србије је упозната са тим да се вирус може пренети сексуалним односом без коришћењa кондома (94% испитаника) и коришћењем заједничког прибора за инјектирање дрога (91% испитаника). 

Грађани Србије генерално имају позитиван став према особама које живе са HIV-ом. Ставови које су испитаници изнели у овом истраживању указују да 60% грађана показује разумевање и подршку за оболеле, 32% им даје умерено позитивну подршку, а свега 8% грађана реагује крајње негативно према особама инфицираним HIV-ом. Већи степен разумевања и подршке показују испитаници са вишом или високом стручном спремом. Испитаници се слажу да би особе које живе са HIV-ом требало да имају једнак медицински третман и терапију, и подржавају пројекте који се тичу превенције HIV-а.

Поменути резултати истраживања указују да треба континуирано спроводити едукацију грађана о начинима на које се HIV не може пренети, како би препознали ситуације у којима нема ризика и на тај начин посредно утицали на смањење стигмe и дискриминације. Како грађани наше земље показују велико знање о начинима преноса HIV-а пажњу треба усмерити на промену понашања, јер се мали број људи који су имали неко ризично понашање саветује и тестира на HIV, а и заштита се не користи при сваком сексуалном односу са мањим или већим ризиком за HIV и друге полно преносиве инфекције.

Извор података: Институт за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут” и Министарство здравља Републике Србије